Do dalje minijaturizacije računara došlo je 1968. godine sa izumom mikroprocesora. Mikroprocesori su nastali za potrebe programiranihkalkulatora ali su odmah našli primenu i u računarskoj industriji. U prethodnoj generaciji, računarske mogućnosti su bile raspodeljene između više integrisanih kola. Mikroprocesori kombinuju integrisana kola za obradu podataka, ograničenu memoriju, kontrolu ulazno izlaznih operacija u jedan čip. Prvi komercijalno dostpuni mikroprocesor Intel 4004 razvijen je 1971. godine. Kao posledica ovog smanjivanja, računarska snaga koja je zauzimala celu sobu tokom 1950. godine sada staje na malo parče silicijuma veličine novčića.

Računare četvrte generacije karakteriše korišćenje mikroporcesora. Zahvaljujući njihovoj snazi, neki računari su smanjeni do veličine kalkulatora. Na druoj strani, zahvaljujući tehnologiji visoke integracije omogućeno je pakovanje još više snage u centrale. Tako je nastala familija računara velike snage koji se nazivaju superračunari (eng. supercomputers), koji su razvijani za potrebe složenih naučnih izračunavanja. Najpoznatije računare ove vrste je razvio Seymour Cray (Simor Krej) za firmu CDC (Control Data Computers), a kasnije za sopstvenu firmu Cray Research.

Početkom 80-tih godina (1981) prestižna firma IBM je pustila svoj prvi personalni računar, takozvani IBM Personal Computer (IBM-PC) koji je bio zasnovan na procesoru Intel 8086. Prvi IBM personalni računari su imali brzinu procesora od 4.7MHz, unutrašnju memoriju od 128KB, disketnu jedinicu od 5.25", a disk (koji nije bio obavezan) je imao kapacitet od 10MB. Ekrani ovih računara su bili monohromatski i nisu podržavali grafiku. I kasniji modeli ovog proizvođača zasnivaju se na procesorima ove firme. Usledio je računar IBM PC XT, a zatim su se računari nazivali prema ugrađenom procesoru: Intel 80286, 80386, 80486 do Pentiuma 80586.